Deo moje pesme čije celo ime glasi:
Utvare Moje Realne Imaginacije..

Jednostavno,mogu to opisati kao neko mračno sranje,haotično,uz zvuk prljavih nota klavira,and so on..

Mrak u delu mozga me opija kao slika grozna
izobličena noćna mora,za bežanje ništavan prolaz
što hvata odbegle duše za guše i davi ih,
pa samim tim iste su svoj greh shvatili-
Prolazno zlo je pozdrav od mog demona što dobrotu stavlja na kolac
Nabija,rasipa krv u litrama dok ne postane jadna i grozna..
Zadah kroz odraz moga lica zapaljenog u svom iskušenju
me tera da prljavu iglu svoje propasti guram u istu venu.
Varim tu spravu,bacim na matru dušu pa znam da platiću racun.
Bezdušan postajem ostale vijuge mozga možda ostare,pratim tu nadu.
Sami u mraku:Ja i moja Senka,tama nas opija i baca uz vetar,
ne puca veza,jaka je spona ko vešala što se ljuljaju besna..
Ova priča teče kao krv iz nikad zarasle rane:
svuda su rupe,opekotine,ožiljci-podsetnik na stare dane,
svaki trenutak me guta,zalutala misao baca sa puta
krivina je žustra,nisam kriv al' sam zbog svoje greske usran.
Ja sam rodjen da glodjem ostatke i umrem,da što pre odem odavde,
i ne vidim prikaze,sve čudne oblike od kojih svaka iz senke poraste.