1
Something New Pon Nov 28, 2011 3:14 am
DžejmiLanister
PROLOG
Izolovanost ubije čoveka.
Dugi brodovi Lenafa su se tog poslepodneva, toplog ali tmurnog, uplovili u zaliv. Ljudi su se odmah iskrcali, a lenafski gavrani su poslati da izviđaju, da donesu vest o brojnost i utvrdi. Konačno, sledeće noći je napad pokrenut.
Knez Logun Fantrol, zaštitnik ostrva Zehul je stradao među prvima, proboden dugim mačem gotovo dvadesetak puta. Niko nije čuo poslednje reči tog važnog čoveka. Ostali su samo krici. Njegova žena i dvoje dece su bačeni sa litice i smrt su dočekali na strašnim stenama ispod, a u agoniji je umro i knezov najbliži savetnik,prijatelj Fajren Gentol, zamrtnut pa spaljen. Sudbina čete koja je bila stacionirana tu beše slična, izbodeni,pobacani,zamrznuti,spaljeni.
Osmi odred je preživeo.
*
,,Taj svinjar Grak mi ide na živce. Stalno pali proklete leševe''.
Gin Eirol, kaplar Osmog Odreda je čkiljio svojim sitnim zelenkastim očima dok je gledao u gust dim, u daljini. Da, to je morao biti Grak sa njegovim paljenjem lešina zaraženih svinja i smeća,razmišljao je kaplar dok je ispijao rakiju od bobica i čuturice zavezane za pojas. Ovo prokleto mesto je bilo strašno usamljeno i dosadno, te mu je jedina uteha bila u piću.
Sunce je bilo gotovo na pola neba, i on se vrati do malenog kampa koji je odred postigao. Njegov pogled pade na šest ležajeva, izdrpanih i tankih, koji su ležali na suvom, žućkastom pesku. Blizanci Findija Rikola, nazvani Ven i Ston, su ležali na ledjima, glasno hrčući, a stari strelac Galavein, poreklom Stamarac se polako razbuđivao, istežući ruke. Onaj Rekt, iz Dagašina, je sklanjao ležaj ni reči ne progovoravajući. Taj prokletnik ni reči nije izgovorio gotovo dva meseca, a nož za njegovim pojasom je usamljeno ležao u njegovim kanijama. To oružje je plašilo Gina. Kada bi nekog probo sa njim, ovaj gotovo ne bi bio ni ranjen, ali kada bi ga vadili... Nije smeo ni da razmišlja o tome.
,,Grak ponovo loži smeće, a ? '', progovori narednik Lustar. Kaplar ga nije ni primetio. Njegov ležaj je bio skriven ispod jednog od onog zakrivljenog drveća, a gusta,visoka trava ga je okruživala.
,,Verovatno, gospodine. Ponovo leševi i smeće gospodine. Želite li da se vratimo do utvrde, gospodine''.
,,Gine, serem ti se na gospodina. Sto puta, pa i više, sam ti rekao,naredio, da me zoveš Lustar. Gejtolin Lustar. Ti jasno ? '', narednik je govorio očito loše raspoložen i verovatno mamuran od sinoćnog burnog napijanja.''
,,Dobro, Lustare. Nego, hoćemo li ići do utvrde. Da javimo kapetanu da nema nikakvih brodova, i da javimo Graku da će usmrdeti pola sela sa svojim paljenjem''.
,,Posle ćemo do proklete utvrde. Sada zovi Galevaina i Rekta''.
Galevein je na poziv odgovorio kratkim klimanjem glave, stavljam luka i tobolca na rame, a zatim tapšanjem Ginovih leđa i odlaskom do narednika. Grek ga ni klimanjem nije odustojio. Dagašinska grdostija se samo odvukla do nadređenog.
Kaplar se vrati do Lustar i ovaj progovori.
,,Idemo do naše pećine.Galaveine, vodi''.
Kaplar nije imao pojma o kakvoj pećini oni uopšte govorio, ali nije bilo vremena za ikakva pitanja. Sedokosi strelac je već kretao kroz šumu, a za njim je brzim korakom išao narednik. Gin zauze mesto pored Rekta. Na njegovom licu nije bilo ičega.
Gin je razmišljao kako gubi vreme na ovom služenju. Mladost još nije iščilela iz njega, još nije navršio ni tridesetu. Ali potpoporučnik ga je stavio zajedno sa Osmim Odredom ovde, a njegovog brata i najboljeg prijatelja Vihema ostavio u Feriji, da steknu slavu i ime. Sranje,sranje,sranje. Da nije tog govnara Ferda, ne bih bio ovde.
*
Posle nekih pola sata hoda, stigoše do takozvane pećine. To je više bilo bilo udubljenje u zemlji, u kom je bio ukopan prolaz dublje, ka utvrdi i niže. Manje pećina kakvu je Gin zamislio. Galavein se zaustavi, podižući ruku, narednik uradi to isto, a Rekt poče da se okreće, pomalo užurbano.
Strelac je uradio nekoliko brzih pokreta sa prstima. Beše to prilično spretno i hitro za čoveka od njegovih pedesetak godina. Narednik odgovori, brzo ali ipak mnogo sporije od Galaveina. A tada lovac izvadi nož, sjajan na oštrom Suncu.
Bila je to jedna stotinka. Galavein je divljačkom snagom zab'o sečivo Rektu u stomak, a zatim ga je isto tako snažno šutnuo u rupu, u pećinu. Tada, kao da se ništa nije desilo obrisa nož i vrati ga na skriveno mesto u tunici.
,,Jebem li mu, šta je ovo ? Majke mi...'', kaplar je izbečeno gledao u beživotno telo koje je ležalo na tlu pećine.
,,Šta ti misliš, da Grek zaista pali smeće iako mu je naš voljeni knez to zabranio. Pali kurac moj. To su Lefani'', Galavein je tiho govorio.
,,Šta..Lefani..šta ? '', kaplar je zamuckivao i dalje buljeći u leš.
,,Naredniče, aj' mu objasnite. Neću da se trošim za to''.
,,Lefani ti dođu narod sa Numraka. Jest' da je tamo zaleđeno i da niko ne bi preživeo više od nekoliko dana, ali ovi ludaci imaju brodove. Imaju i vrstu magova, koje nazivaju me'kve. Oni su ledolomvci, Silom lome led što omogućava slobodno kretanja oko Nurmaka. Tako da gotovo nikada ne silaze sa brodova. To je naravno dovelo do kanizalizma, znaš. Niko neće da jede sirovu zamrznutu ribu, a trgovački brodovima u okolini Fenrisa, pa čak i Suhte su bili lep izvor ljudskog mesa za njih. A i ova jebena ostrva'', Lustair je govorio ravnodušno, kao da priča o sniženim cenama povrća.
,,Možda su ovo dečje priče , i možda samo serete, al' me interesuje, zašto smo ubili prokletog dagašinskog mutavca. Nervirao me je, čak sam ga se i plašio, a voleo ga sigurno nisam. Al' kak'e on veze ima sa tim Lifonima, Lafenima ili kako već, a ? ''
,,Ima veze. Zato što mi prokleto odmah napuštamo ovo ostrvo i idemo na jug, u Dagešin. Dobro znaš da tamo ne dozvoljavaju ulaz u gradove običnim putnicima, već samo profesionalnim plaćenicima, trgovcima i plemićima. Mi možemo uzeti ulogu bilo koga od tih ljudi, ali bi Rekt brzo pokazao da ima jezik i izdao bih nas odmah. A meni je naša koža važnija od Rekta, znaš''.
,,A blizanci ?''
,,Oni su ti verovatno mrtvi. Leže preklani a oči su im izvečene. Možda su im i glave odsečene i nabijene na omašćen kolac. A možda upravo prave gozbu od njih'' , narednik je i dalje bio ravnodušan, ,,a pridružićemo im se i mi ako smesta ne odemo odavde. Galaveine, pripremi čamac.
Strelac je dovukao dug čamac, sa četiri vesla i nekoliko krpa koje će služiti kao jedra. Tu je bilo i dva mala samostrela koja su se mogla ugraditi. Vrlo dobar čamac, ali da li će izdržati do njihovog odredišta, do Dagešina.
Gin nije mogao da uradi ništa sem da se uzda da će bogovi učini čamac čvrstim. Seo je, prihvatio vesla u ruke, a lagan vetar iz pravca ostrva mu je duvao u izbrazdano lice.
Posle sat vremena, ostrvo je bilo samo crna milja na horizontu a crvena svetlost je padala na mutni okean. Nazad na kopno. Čak je je i prljavi Dagešin bolji od ovoga.
Gin uzdahnu i nastavi da vesla.
1. Ludaci zaslužuju da umru
Jutro bejaše hladno,tmurno i maglovito, ali Ferdou to nije kvarilo zabavu slatko-gorkog čekanja.
Opsade behu njegov omiljeni deo ratovanja, pogotovo kada bi nadjačali bednog neprijatelja iza krhkih zidina. Osećaj tokom prolaska kroz razrušenu kapiju, i taj početak neumitne koljačine, silovanja i paljenja su mu bili omiljeni trenuci njegovog života dugog malo manje od trideset godina.
Magla je postajala još gušća, i zidina Helimita, malog utvrđenog grada u Ferniji su za Ferdoa bile samo konture, daleko iza gustog zida . Ali hladnoća se nije mogla provući kroz njegov debeo krzneni kaput, sa oznakama potporučnika Carstva, oznaka koje ponosno nosi... dve nedelje.
,,Gospodine, još nekoliko napada ovnom i unutra smo''.
Bio je to Gaktol, jedan od njegovih kaplara. Bezooki, tako su ga zvali, jel mu je u očnoj duplji mesto oka stajalo samo parče crne, prljave krpe, koju verovatno nije skidao za svojih dvadeset godina provedenih u vojsci njegovog veličanstva.
,,Zabole me. Zašto ne bi otišao i izgledao negde drugde'', Ferdo je govorio dok su mu se usne krivile u mali pakosan osmeh.
,,Dobro, gosn'', ovaj je odgvorio, posmatrajući ga tupim pogledom, pogledom teleta koje gleda u koljačev nož . Snaga tela beše daleko iznad snage uma kod njega.
Osmeh nije nastavio da bledi sa njegovog vetrom izbrazdanog lica. Ovan se ponovo zaletao u krhku kapiju koja se tresla pod jačinom udaraca ogromnog debla kojim je rukovalo desetak ljudi. Osmeh nije ni izbledeo kada se vrelo ulje srušilo na glave vojnika koji su izbezumljeno kriknuli i počeli da gore u agonij. Lep trenutak. Za njega.
Major Malateol je brzo prišao potporučniku: ,,Ferdo, 'bem ti, što stojiš i gledaš kako ovi ljudi gore. Mrdaj guzicu sa svojim vodom i probajte da izvučete one što se još koprcaju''.
,,Ali majore, mi smo specijalne jedinice... Jebem li te, od mene tražiš te gluposti da radim.
,,Briga me i da si zapovednik Kraljičine garde. Kupi govna i spašavaj ljude.''
,,Ali...'' On će da prosipa pameti ovde, glupa seljačina.
,,Odmah ! ''
Vatra pobune u Sinto Ferou je polako počinjala da se gasi, iako on nije to mogao da prizna sebi. Četrdeset godina, a da mi ovo dete naređuje.
,,Dobro, majore ! '' Platiće on meni za ovo sranje ,, Oružje dole ! Spašavaj zapaljene ! '', viknuo je naredniku njegovog voda. Ovaj potrča svojim debelim, svinjskim nogama, prema logoru.
Za nekoliko minuta, spašavali su ljude. Potporučnik je gledao kako donose dva tela koja su se još koprcala i očajnički disala kako bi udahnuli, po poslednji put. Prvi beše sredovečan čovek, prosede kose, sitnih crnih očiju , baš kakav je bio i Ferdo. Bacio je život za nekoliko sekundi, očajnički pokušavajući da diše. Plaćeničko kopile.
Druga beše žena, mlada i crvene kose koja se presijavala na bledunjavom suncu. Ležala je na prljavoj zemlji, gde su je njegovi vojnici spustili, buljeći u Ferdoa. Podsetila ga je na nekoga ali nije se sećao tačno na koga. Trgovkinja, kurva iz bordela, neka koju sam ubio. Ko mari. Ali ona je nastavila da bulji u njega, dok je disanje postajalo slabo, koprcavo, a opekotine se širile. Umrla je buljeći u njega. Njegov osmeh na trenutak izbledi, oči postaše nekako tupe.
,,Šta da radimo sa njima, potporučniče'', jedan vojnik upita
,,Bacite ih sa litice. I ostale''.
,,Nećemo ih saharniti gospodine ?'', narednik se umeša
,,A, Ferdo ? Ipak je to red ? '', bio je to njegov polu-brat, prvi narednik u njegovom vodu
,,Rado bih to uradio, ali nemamo vremena. Potrajaće dok ih sarhanimo, a gledanje polu-spaljenih tela nimalo ne diže moral našim vojnicima. Žao mi ih je, verovatno behu dobri ljudi. Oni su bili obični plaćenici, a ti si glupak. Da kapamo rupe za Fernijce ? To ni Sveštenik, taj prokleti pobožni kapetan, ne bi pomislio.
,,Dakle sa litice ? ''
,,Da''.
Ferdo je nastavio da posmatra kako nekoliko vojnika vuče te la do strme litice, iznad koje se nalazilo nekoliko desetina metara ispunjenih oštrim stenama, i tvrdim kamenjem. Čak ni on ne bi bacio živog čoveka odatle. Ako ne zbog milosti, onda zbog odvratnog vrištanja koje bi se dolazilo od strane unakaženog tela, slomljene kičme, kostiju. Ali mrtvi su svi isti.
Osmeh ponovo zasja na oficirovom licu. Drugi ovan je probijao kapiju, ali ovoga puta je bilo samo malo ulja, nedovoljno da spali sve ljude. Nekoliko minuta, za Ferda sati, je prošlo dok je kapija bila razvaljena u parčad, a tada lupa i glasovi koji su izvikivali narednjenja poput ,,Jače ! '' i ,,Guraj ! '' utihnuše. Jedino su ostaci drveta padali.
Imamo kopilad. Ferdo se iskezi, te pripremi buzdovan.
*
Grad je padao brzo. Visoke, okrugle kuće su gorele veselim plamenom koji se polako širio na druge, bogatije od kamena. Ni one ne izbegoše paljevinu. Sudbina im beše tužna, samo garež osta.
Ferdo je čeličnim buzdovanom sebi krčio put. Pred njim se našao mladić, polu go i samo sa nožem. Oni likovi što izigravaju magove. Vatrena kugla izleti iz njegove bledunjave šake, ali jedino što je uspeo da pogodi je bio krov kuće već zavijene u crvenkaste plamenove. Očajnički žažmuri i pokuša ponovo ali sudbine druge vatrene kugle bila je ista, samo krov beše drugi. Ovaj je nesposoban ko neko dete, što i jeste. Verovatno se kurčio kako je veliki mag ovde, a samo je gnjida. Takvi ne zaslužuju da žive. Oficirov malj se žestoko spusti na njegovu glavu nekoliko puta. Ostaše samo krvavi komadići.
Ostali protivnici ne bejahu ništa posebno za njega. Žene sa vilama koje su pokušavale da zaštite svoja imanja su bežale, ali on je bio brži, te ih je brzo pobio. Naredjivale robovima, izgladnjivale ih... Dva, tri kopljanika su pokušala da zakrče jednu malu, siromašnu uličicu, ispunjenu kućicama koje još nisu do kraja izgorele. Posle nekoliko minuta, Ferdo je gazio preko njihovih tela. Govna. Plaćenici koji kada videše da gube bitku su molili za milost, a oni koji su se našli na njegovom putu nisu preživeli. Glave su smrskane. Sve za pare... ovaj čast, a ?
Ušao je u jednu kuću koja još nije bila zapaljena, i u kojoj je mlada žena skupljala stvari i pokušava da pobegne od vatrene stihije. Posle nekoliko minuta je izašao, sa zadovolnjnim osmehom. Čak i brzo posedovanje žene ga je zadovoljilo.
Sunce je već zalazilo i on se već umorio. Otišao je do trga gde je podignuto nekoliko šatora, gde su kuće ostale čitave, i gde su oni crvi od viših oficira ispijali dobro vino, ukradeno, i raspravljali o ,, pobedi vrednoj pesama ''. Pobedi vrednoj desetine života.
Ušao je u jednu malu kuću, očito za sluge. Beše to solidna kuća, nekoliko dobro uređenih soba, ali previše svetlih, previše. Nije voleo svetla mesta, smetala su njegovim očima. Zato je ušao u podrum. Tamo je našao nekoliko ležajeva, pokrivači su bili iskidani i prljavi, a čak su i govna bila na čaršavima. Dobrodošli u Ferniju. Čak i jebene sluge imaju robove.
Legao je na pod.
*
Vika je smetala Ferdou, i ona ga je i probudila. Sanjivo je izašao iz podruma kroz mala vratnca, morao je da se sagne.
,,Ko me to budi dranjem, sve mu...''
Vika posta jača. Ferdo uze malj u ruke. Nije na odmet. Možda neki seljaci prave nerede na trgu. Šutnuo je vrata. I video.
Video je nekih dvadeset konjanika, u metalnim oklopima, i video je da je noć. Gledao je kako ljudi bivaju udarani toljagama i bacani na zemlju. Gledao je njegovog nadređenog kako se bori, ikako biva proboden. Isti slučaj je bio i sa Bezookim. Otkud kopile ovde u oficirskom kampu.
Osetio je toljagu kako se gotovo lagano spušta na njegovu glavu, i njemu poče da se muti. Oseti da je pao na kolena. Ferdo ne kleči ! Ni pred kim ! Ali taj pokušaj ohrabrenja nije uspeo. Nije imao muda da se digne, znao je da će se toljaga ponovo spustiti. Sada je pao četvoronoške. A zatim celom površinom tela. Poslednje što je video bio je leš Bezookog, tačno ispred njega.
Kopile je i dalje imalo izgužvanu krpu mesto oka.
2. Muve
Srmdelo je.
Grifen se provlačio kroz siromašni deo Ksanta na jugu Ferije. Sunce je žestoko pržilo i to je samo dovodilo do još izraženijeg smrada truleži, svinja koje su slobodno lutale po blatnjavim ulicama, te izmeta istih svinja. Pored svega toga, tu su bile proklete muve. Predivno, zaista predivno.
Konačno je došao do onoga što su lokalni ljudi nazivali trgom. U sredini beše oronula fontana, bez ikakve vode u njoj, zaboravljena, dok je nekoliko prilika zamotanih u crveno i crno sedelo na klupama ispred nekoliko koliba pored.
- Konačno si došao, Uvodniče ?
-Da, propovedniče Vilto, evo me.
-Pren'o si poruku Gromovniku ?
-Da, gospodine.
- Odazvao se.
- Možemo li to privatno, ser Vilto ?
- Dob..
-Nego, kako je tamo u Lej Lomeni, mladi Uvodniče ?
Novi glas je prekinuo govor starog čoveka zamotanog u crveni plašt, plavih očiju i izboranog lica. Bio je suprotnost Grifenu, velika suprotnost. Koliko Grifen beše visok, ovaj beše nizak, koliko Grifen beše lep, ovaj beše ružan. Jedino godina, negde oko dvadesete, beše slična.
- Ko si ti, da me prekidaš - Grifen je ljutito gunđao, dok su mu oči isto tako sijale
- Mahun Files, vama na raspolaganju.
- Ne pitam te za ime čoveče ?
- Pa šta neki imaju sem imena, običnog ili velikog ?
- Zanimanje, čoveče, i razlog dolaska u Sedište. I brže, nemam ceo dan za tebe.
-Sedište zovete ovo mesto, a ? Govore da ste poslednji potomci Silvanaca, zar ne ?
- To i jesmo budalo ! A šta te bole šta smo mi uopšte i od koga potičemo ?
- Grifene, odmah se smiri ! Ja ću pričati sa ... gospodinom - bio je to ser Vilto, propovednik i glavni u ovom Sedištu.
- Da, gospodine . Prepuštam ga vama, sa velikim zadovolljstvom.
Zatim je otišao do jedne male od drveta sagrađene udžerice, sa prozorima izlomljenog stakla, sa vratima od istrulelog drveta. U njoj beše samo dva skromna ležaja, stolica, visoki, glomazan ormar, te jedan sto, ispunjen svicima i knjigama . Sve ovo je moje, samo moje, samo što mi za ništa, ama baš ništa ne koistii. Sem za te stoput proklete Papire.
Uzeo je svežanj papira u grube, tamne ruke, previše grube za dvadesetogodišnjeg mladića. Treb'o bi da sam sad oženjen nekom bogatašicom koju ću punitii svaki dan i kojoj ću praviti mnogo dece. Žderao bih najbolje meso i pio dobro vino. Ali jebiga, ne biramo mi. Sudba želi drugo. Usresredio se na jedan papir, vešto urađenu kopiju poslatog pisma.
Gilmeže Frakto,
Nadam se da je tamo na Jugu, u Suhti mirno i da je sve u normalnom stanju.. Ovde se poput kuge šire razne glasine, glasine da sultan namerava ulazak u ratt sa Carstvom, ali ja i verovatno svi iz Orbasa imamo veru u to da je to samo lupetanje ovih pijanaca koji beže od carske vojske. Da ne govorim dalje o tim besmislicama, napomenuću da odnesete vaše Papire Predvodniku Gilte, kako bi se konačno odabralo da li ćete biti Beli ili Crni član. Ne otvarajte ih. On će znati šta je u njima, jer večna je mudrost njegova.
Prvi Uvodnik Grifin Sarvanel, Sedište oblasti Ksant
Beše to neka vrsta njegove probe, jel ako pismo stigne, i ako Gilmeg da pismo Predvodniku za nedelju dana, značenje toga će biti da je on u veštinama Papira i Mudrosti dovoljno dobar da se veže i da zauvek bude član Orbasa. Ali svi znamo da je to glupost. Čak i Propovednik ovog trulog sedišta.. Kao da to već nisam. Rituali,rituali, prokleti rituali.
Ostali papri ga nisu nimalo interesovali. Uglavnom behu sačinjeni od nekih sranja, ipak važnih njihovom Propovedniku. O namirnicama u pećinama i Sedištima širom proklete Fernije i plodnog Relemonta, te o nekim brodovima koji su pripadali organizaciji na Izminskom moru,i o robovima koje oni poseduju u Suhti i Dagešinu. Sve to ne vodi ničemu i nepotrebno je, bar po njemu. Ali prokleti Uvodnik ne treba da misli, zar ne !
Čudan osećaj,pulsiranje. Glavobolja. Prokletstvo.
*
Glavobolja se vratila. Glavobolja koja ga je plašila. Već nedelju dana ga je bar dvaput tokom dana probadalo u glavi. To je trajalo kratko, ali je bilo bolno. Dok je bacao papire na sto i krenuo da legne na nizak tvrdi krevet, Grifen pomisli da će mu glava prsnuti od bola. Kada je legao počela je da se smiruje, i posle nekoliko minuta su brujanje i bol su lagano prošli, ali znao je da nije gotovo. Jebem ti glavobolju.
Vazduh. Potreban mi je svež vazduh.
To mu je prvo palo na pamet, te je to je i uradio. Otišao je napolje da vidi da li je ser Vilto završio sa onim iritirajućim kepecom. Pa da popričaju o onome što treba, o poruci Gromovnika.
Kepec je i dalje bio tu, ali se njemu činilo da razgovor beše pri kraju.
- ...Dagešin. onda ? - kepec progovori
- Da, to bi trebala da bude velika čast. Odmah posle...
- O naravno, prvo taj ritual. Kako ga ono vi beše nazivate, Spajanje ?
- Vezivanje, Mahune, Vezivanje. Dobijemo blagoslov veliko Malena Vrideselena pa ga šaljemo odmah posle tog velikoga čina.
Ne,ne,ne ! Matori jarac i ovo malo, usrano smetalo, nisu mogli pričati o njemu. Ima toliko drugih Uvodnika koji trebaju da budu premešteni negde, pa i u topli Dagešin.
- O, pa ovde je onaj o kome pričasmo - kepec je govorio, nekako podrugljivo i sarkastično - zar nije čast da odeš u dagešinske gradove. Ogromne piramide i najveći centar trgovine celog Kontinenta ! Kakva lepota, kakva civilizacija ! Jug prosto obiluje time, ali Dagešin najviše !
- Ali.. Ali meni je mesto ovde. Ser Vilto može potvrditi da moram biti vezan. Propovedniče, budi dobar i nemoj da usereš.
- Pa bićeš vezan, mladi čoveče, bićeš vezan pre nego što kreneš na put. Odmah sutra ćeš biti odveden u Katakombe našega velikoga i jedinoga boga, Malena Vrideselena - glas Viltoov je zračio nekom vrstom ponosa.
- Zar Zlatna Knjiga ne iziskuje da Punokrvi bude tokom vezivanja, veliki Propovedniče. Nema ovde nijedan koji poseduje ranka. Matori, jebeni idiote. Dagešin, Dagešin, tamo 'oćeš da me pošalješ. Spasao ti život tamo kod Vilme, a ti mi ovim uzvraćaš !
- Tradicije se krše, mladi Grifine, tradicije se krše. Propovednik ima čin veći nego Punokrvni, i to je sasvim dovoljno. Ista moć, čak i jača - Mahun, podli kepec se umešao.
Sranje. Izgleda da Dagešin ne može biti izbegnut. Ako uopšte stignem donde sam. Pre ću ležati u nekom plitkom grobu u jebenoj pustinji, ili ću biti žrtvovan na piramidi.Sranje,sranje,sranje.
- Onda mi je čast velika da u Dagešin odem, i da se šta god što od mene se iziskava uradim- odgovorio je Grifen, rečenicom starom stotine godine, koje su svi iz Orba izgovarali kada se od njih nešto iziskivalo. Velika mi je čast da umrem tamo, o premoćni idiote.
- Odlično ! - Vilto i Mahun istorvremeno prozboriše.
Grifen nije želeo da priča sa Vildoom o Gromovnikovoj poruci, te se vratio u svoju kolibu. Tamo je malo listao papire iako nije ni znao šta čita. Zašto baš Dagešini,zašto ?
Glavobolja se vratila, ponovo. Otišao je da legne.
Vazduh. Potreban mi je svež vazduh. U jebenoj pustinji toga nema.
Noć je pala. Zaspao je. Sanjao je ono što po njemu beše dagešinski grad.
Smrdelo je.
Izolovanost ubije čoveka.
Dugi brodovi Lenafa su se tog poslepodneva, toplog ali tmurnog, uplovili u zaliv. Ljudi su se odmah iskrcali, a lenafski gavrani su poslati da izviđaju, da donesu vest o brojnost i utvrdi. Konačno, sledeće noći je napad pokrenut.
Knez Logun Fantrol, zaštitnik ostrva Zehul je stradao među prvima, proboden dugim mačem gotovo dvadesetak puta. Niko nije čuo poslednje reči tog važnog čoveka. Ostali su samo krici. Njegova žena i dvoje dece su bačeni sa litice i smrt su dočekali na strašnim stenama ispod, a u agoniji je umro i knezov najbliži savetnik,prijatelj Fajren Gentol, zamrtnut pa spaljen. Sudbina čete koja je bila stacionirana tu beše slična, izbodeni,pobacani,zamrznuti,spaljeni.
Osmi odred je preživeo.
*
,,Taj svinjar Grak mi ide na živce. Stalno pali proklete leševe''.
Gin Eirol, kaplar Osmog Odreda je čkiljio svojim sitnim zelenkastim očima dok je gledao u gust dim, u daljini. Da, to je morao biti Grak sa njegovim paljenjem lešina zaraženih svinja i smeća,razmišljao je kaplar dok je ispijao rakiju od bobica i čuturice zavezane za pojas. Ovo prokleto mesto je bilo strašno usamljeno i dosadno, te mu je jedina uteha bila u piću.
Sunce je bilo gotovo na pola neba, i on se vrati do malenog kampa koji je odred postigao. Njegov pogled pade na šest ležajeva, izdrpanih i tankih, koji su ležali na suvom, žućkastom pesku. Blizanci Findija Rikola, nazvani Ven i Ston, su ležali na ledjima, glasno hrčući, a stari strelac Galavein, poreklom Stamarac se polako razbuđivao, istežući ruke. Onaj Rekt, iz Dagašina, je sklanjao ležaj ni reči ne progovoravajući. Taj prokletnik ni reči nije izgovorio gotovo dva meseca, a nož za njegovim pojasom je usamljeno ležao u njegovim kanijama. To oružje je plašilo Gina. Kada bi nekog probo sa njim, ovaj gotovo ne bi bio ni ranjen, ali kada bi ga vadili... Nije smeo ni da razmišlja o tome.
,,Grak ponovo loži smeće, a ? '', progovori narednik Lustar. Kaplar ga nije ni primetio. Njegov ležaj je bio skriven ispod jednog od onog zakrivljenog drveća, a gusta,visoka trava ga je okruživala.
,,Verovatno, gospodine. Ponovo leševi i smeće gospodine. Želite li da se vratimo do utvrde, gospodine''.
,,Gine, serem ti se na gospodina. Sto puta, pa i više, sam ti rekao,naredio, da me zoveš Lustar. Gejtolin Lustar. Ti jasno ? '', narednik je govorio očito loše raspoložen i verovatno mamuran od sinoćnog burnog napijanja.''
,,Dobro, Lustare. Nego, hoćemo li ići do utvrde. Da javimo kapetanu da nema nikakvih brodova, i da javimo Graku da će usmrdeti pola sela sa svojim paljenjem''.
,,Posle ćemo do proklete utvrde. Sada zovi Galevaina i Rekta''.
Galevein je na poziv odgovorio kratkim klimanjem glave, stavljam luka i tobolca na rame, a zatim tapšanjem Ginovih leđa i odlaskom do narednika. Grek ga ni klimanjem nije odustojio. Dagašinska grdostija se samo odvukla do nadređenog.
Kaplar se vrati do Lustar i ovaj progovori.
,,Idemo do naše pećine.Galaveine, vodi''.
Kaplar nije imao pojma o kakvoj pećini oni uopšte govorio, ali nije bilo vremena za ikakva pitanja. Sedokosi strelac je već kretao kroz šumu, a za njim je brzim korakom išao narednik. Gin zauze mesto pored Rekta. Na njegovom licu nije bilo ičega.
Gin je razmišljao kako gubi vreme na ovom služenju. Mladost još nije iščilela iz njega, još nije navršio ni tridesetu. Ali potpoporučnik ga je stavio zajedno sa Osmim Odredom ovde, a njegovog brata i najboljeg prijatelja Vihema ostavio u Feriji, da steknu slavu i ime. Sranje,sranje,sranje. Da nije tog govnara Ferda, ne bih bio ovde.
*
Posle nekih pola sata hoda, stigoše do takozvane pećine. To je više bilo bilo udubljenje u zemlji, u kom je bio ukopan prolaz dublje, ka utvrdi i niže. Manje pećina kakvu je Gin zamislio. Galavein se zaustavi, podižući ruku, narednik uradi to isto, a Rekt poče da se okreće, pomalo užurbano.
Strelac je uradio nekoliko brzih pokreta sa prstima. Beše to prilično spretno i hitro za čoveka od njegovih pedesetak godina. Narednik odgovori, brzo ali ipak mnogo sporije od Galaveina. A tada lovac izvadi nož, sjajan na oštrom Suncu.
Bila je to jedna stotinka. Galavein je divljačkom snagom zab'o sečivo Rektu u stomak, a zatim ga je isto tako snažno šutnuo u rupu, u pećinu. Tada, kao da se ništa nije desilo obrisa nož i vrati ga na skriveno mesto u tunici.
,,Jebem li mu, šta je ovo ? Majke mi...'', kaplar je izbečeno gledao u beživotno telo koje je ležalo na tlu pećine.
,,Šta ti misliš, da Grek zaista pali smeće iako mu je naš voljeni knez to zabranio. Pali kurac moj. To su Lefani'', Galavein je tiho govorio.
,,Šta..Lefani..šta ? '', kaplar je zamuckivao i dalje buljeći u leš.
,,Naredniče, aj' mu objasnite. Neću da se trošim za to''.
,,Lefani ti dođu narod sa Numraka. Jest' da je tamo zaleđeno i da niko ne bi preživeo više od nekoliko dana, ali ovi ludaci imaju brodove. Imaju i vrstu magova, koje nazivaju me'kve. Oni su ledolomvci, Silom lome led što omogućava slobodno kretanja oko Nurmaka. Tako da gotovo nikada ne silaze sa brodova. To je naravno dovelo do kanizalizma, znaš. Niko neće da jede sirovu zamrznutu ribu, a trgovački brodovima u okolini Fenrisa, pa čak i Suhte su bili lep izvor ljudskog mesa za njih. A i ova jebena ostrva'', Lustair je govorio ravnodušno, kao da priča o sniženim cenama povrća.
,,Možda su ovo dečje priče , i možda samo serete, al' me interesuje, zašto smo ubili prokletog dagašinskog mutavca. Nervirao me je, čak sam ga se i plašio, a voleo ga sigurno nisam. Al' kak'e on veze ima sa tim Lifonima, Lafenima ili kako već, a ? ''
,,Ima veze. Zato što mi prokleto odmah napuštamo ovo ostrvo i idemo na jug, u Dagešin. Dobro znaš da tamo ne dozvoljavaju ulaz u gradove običnim putnicima, već samo profesionalnim plaćenicima, trgovcima i plemićima. Mi možemo uzeti ulogu bilo koga od tih ljudi, ali bi Rekt brzo pokazao da ima jezik i izdao bih nas odmah. A meni je naša koža važnija od Rekta, znaš''.
,,A blizanci ?''
,,Oni su ti verovatno mrtvi. Leže preklani a oči su im izvečene. Možda su im i glave odsečene i nabijene na omašćen kolac. A možda upravo prave gozbu od njih'' , narednik je i dalje bio ravnodušan, ,,a pridružićemo im se i mi ako smesta ne odemo odavde. Galaveine, pripremi čamac.
Strelac je dovukao dug čamac, sa četiri vesla i nekoliko krpa koje će služiti kao jedra. Tu je bilo i dva mala samostrela koja su se mogla ugraditi. Vrlo dobar čamac, ali da li će izdržati do njihovog odredišta, do Dagešina.
Gin nije mogao da uradi ništa sem da se uzda da će bogovi učini čamac čvrstim. Seo je, prihvatio vesla u ruke, a lagan vetar iz pravca ostrva mu je duvao u izbrazdano lice.
Posle sat vremena, ostrvo je bilo samo crna milja na horizontu a crvena svetlost je padala na mutni okean. Nazad na kopno. Čak je je i prljavi Dagešin bolji od ovoga.
Gin uzdahnu i nastavi da vesla.
1. Ludaci zaslužuju da umru
Jutro bejaše hladno,tmurno i maglovito, ali Ferdou to nije kvarilo zabavu slatko-gorkog čekanja.
Opsade behu njegov omiljeni deo ratovanja, pogotovo kada bi nadjačali bednog neprijatelja iza krhkih zidina. Osećaj tokom prolaska kroz razrušenu kapiju, i taj početak neumitne koljačine, silovanja i paljenja su mu bili omiljeni trenuci njegovog života dugog malo manje od trideset godina.
Magla je postajala još gušća, i zidina Helimita, malog utvrđenog grada u Ferniji su za Ferdoa bile samo konture, daleko iza gustog zida . Ali hladnoća se nije mogla provući kroz njegov debeo krzneni kaput, sa oznakama potporučnika Carstva, oznaka koje ponosno nosi... dve nedelje.
,,Gospodine, još nekoliko napada ovnom i unutra smo''.
Bio je to Gaktol, jedan od njegovih kaplara. Bezooki, tako su ga zvali, jel mu je u očnoj duplji mesto oka stajalo samo parče crne, prljave krpe, koju verovatno nije skidao za svojih dvadeset godina provedenih u vojsci njegovog veličanstva.
,,Zabole me. Zašto ne bi otišao i izgledao negde drugde'', Ferdo je govorio dok su mu se usne krivile u mali pakosan osmeh.
,,Dobro, gosn'', ovaj je odgvorio, posmatrajući ga tupim pogledom, pogledom teleta koje gleda u koljačev nož . Snaga tela beše daleko iznad snage uma kod njega.
Osmeh nije nastavio da bledi sa njegovog vetrom izbrazdanog lica. Ovan se ponovo zaletao u krhku kapiju koja se tresla pod jačinom udaraca ogromnog debla kojim je rukovalo desetak ljudi. Osmeh nije ni izbledeo kada se vrelo ulje srušilo na glave vojnika koji su izbezumljeno kriknuli i počeli da gore u agonij. Lep trenutak. Za njega.
Major Malateol je brzo prišao potporučniku: ,,Ferdo, 'bem ti, što stojiš i gledaš kako ovi ljudi gore. Mrdaj guzicu sa svojim vodom i probajte da izvučete one što se još koprcaju''.
,,Ali majore, mi smo specijalne jedinice... Jebem li te, od mene tražiš te gluposti da radim.
,,Briga me i da si zapovednik Kraljičine garde. Kupi govna i spašavaj ljude.''
,,Ali...'' On će da prosipa pameti ovde, glupa seljačina.
,,Odmah ! ''
Vatra pobune u Sinto Ferou je polako počinjala da se gasi, iako on nije to mogao da prizna sebi. Četrdeset godina, a da mi ovo dete naređuje.
,,Dobro, majore ! '' Platiće on meni za ovo sranje ,, Oružje dole ! Spašavaj zapaljene ! '', viknuo je naredniku njegovog voda. Ovaj potrča svojim debelim, svinjskim nogama, prema logoru.
Za nekoliko minuta, spašavali su ljude. Potporučnik je gledao kako donose dva tela koja su se još koprcala i očajnički disala kako bi udahnuli, po poslednji put. Prvi beše sredovečan čovek, prosede kose, sitnih crnih očiju , baš kakav je bio i Ferdo. Bacio je život za nekoliko sekundi, očajnički pokušavajući da diše. Plaćeničko kopile.
Druga beše žena, mlada i crvene kose koja se presijavala na bledunjavom suncu. Ležala je na prljavoj zemlji, gde su je njegovi vojnici spustili, buljeći u Ferdoa. Podsetila ga je na nekoga ali nije se sećao tačno na koga. Trgovkinja, kurva iz bordela, neka koju sam ubio. Ko mari. Ali ona je nastavila da bulji u njega, dok je disanje postajalo slabo, koprcavo, a opekotine se širile. Umrla je buljeći u njega. Njegov osmeh na trenutak izbledi, oči postaše nekako tupe.
,,Šta da radimo sa njima, potporučniče'', jedan vojnik upita
,,Bacite ih sa litice. I ostale''.
,,Nećemo ih saharniti gospodine ?'', narednik se umeša
,,A, Ferdo ? Ipak je to red ? '', bio je to njegov polu-brat, prvi narednik u njegovom vodu
,,Rado bih to uradio, ali nemamo vremena. Potrajaće dok ih sarhanimo, a gledanje polu-spaljenih tela nimalo ne diže moral našim vojnicima. Žao mi ih je, verovatno behu dobri ljudi. Oni su bili obični plaćenici, a ti si glupak. Da kapamo rupe za Fernijce ? To ni Sveštenik, taj prokleti pobožni kapetan, ne bi pomislio.
,,Dakle sa litice ? ''
,,Da''.
Ferdo je nastavio da posmatra kako nekoliko vojnika vuče te la do strme litice, iznad koje se nalazilo nekoliko desetina metara ispunjenih oštrim stenama, i tvrdim kamenjem. Čak ni on ne bi bacio živog čoveka odatle. Ako ne zbog milosti, onda zbog odvratnog vrištanja koje bi se dolazilo od strane unakaženog tela, slomljene kičme, kostiju. Ali mrtvi su svi isti.
Osmeh ponovo zasja na oficirovom licu. Drugi ovan je probijao kapiju, ali ovoga puta je bilo samo malo ulja, nedovoljno da spali sve ljude. Nekoliko minuta, za Ferda sati, je prošlo dok je kapija bila razvaljena u parčad, a tada lupa i glasovi koji su izvikivali narednjenja poput ,,Jače ! '' i ,,Guraj ! '' utihnuše. Jedino su ostaci drveta padali.
Imamo kopilad. Ferdo se iskezi, te pripremi buzdovan.
*
Grad je padao brzo. Visoke, okrugle kuće su gorele veselim plamenom koji se polako širio na druge, bogatije od kamena. Ni one ne izbegoše paljevinu. Sudbina im beše tužna, samo garež osta.
Ferdo je čeličnim buzdovanom sebi krčio put. Pred njim se našao mladić, polu go i samo sa nožem. Oni likovi što izigravaju magove. Vatrena kugla izleti iz njegove bledunjave šake, ali jedino što je uspeo da pogodi je bio krov kuće već zavijene u crvenkaste plamenove. Očajnički žažmuri i pokuša ponovo ali sudbine druge vatrene kugle bila je ista, samo krov beše drugi. Ovaj je nesposoban ko neko dete, što i jeste. Verovatno se kurčio kako je veliki mag ovde, a samo je gnjida. Takvi ne zaslužuju da žive. Oficirov malj se žestoko spusti na njegovu glavu nekoliko puta. Ostaše samo krvavi komadići.
Ostali protivnici ne bejahu ništa posebno za njega. Žene sa vilama koje su pokušavale da zaštite svoja imanja su bežale, ali on je bio brži, te ih je brzo pobio. Naredjivale robovima, izgladnjivale ih... Dva, tri kopljanika su pokušala da zakrče jednu malu, siromašnu uličicu, ispunjenu kućicama koje još nisu do kraja izgorele. Posle nekoliko minuta, Ferdo je gazio preko njihovih tela. Govna. Plaćenici koji kada videše da gube bitku su molili za milost, a oni koji su se našli na njegovom putu nisu preživeli. Glave su smrskane. Sve za pare... ovaj čast, a ?
Ušao je u jednu kuću koja još nije bila zapaljena, i u kojoj je mlada žena skupljala stvari i pokušava da pobegne od vatrene stihije. Posle nekoliko minuta je izašao, sa zadovolnjnim osmehom. Čak i brzo posedovanje žene ga je zadovoljilo.
Sunce je već zalazilo i on se već umorio. Otišao je do trga gde je podignuto nekoliko šatora, gde su kuće ostale čitave, i gde su oni crvi od viših oficira ispijali dobro vino, ukradeno, i raspravljali o ,, pobedi vrednoj pesama ''. Pobedi vrednoj desetine života.
Ušao je u jednu malu kuću, očito za sluge. Beše to solidna kuća, nekoliko dobro uređenih soba, ali previše svetlih, previše. Nije voleo svetla mesta, smetala su njegovim očima. Zato je ušao u podrum. Tamo je našao nekoliko ležajeva, pokrivači su bili iskidani i prljavi, a čak su i govna bila na čaršavima. Dobrodošli u Ferniju. Čak i jebene sluge imaju robove.
Legao je na pod.
*
Vika je smetala Ferdou, i ona ga je i probudila. Sanjivo je izašao iz podruma kroz mala vratnca, morao je da se sagne.
,,Ko me to budi dranjem, sve mu...''
Vika posta jača. Ferdo uze malj u ruke. Nije na odmet. Možda neki seljaci prave nerede na trgu. Šutnuo je vrata. I video.
Video je nekih dvadeset konjanika, u metalnim oklopima, i video je da je noć. Gledao je kako ljudi bivaju udarani toljagama i bacani na zemlju. Gledao je njegovog nadređenog kako se bori, ikako biva proboden. Isti slučaj je bio i sa Bezookim. Otkud kopile ovde u oficirskom kampu.
Osetio je toljagu kako se gotovo lagano spušta na njegovu glavu, i njemu poče da se muti. Oseti da je pao na kolena. Ferdo ne kleči ! Ni pred kim ! Ali taj pokušaj ohrabrenja nije uspeo. Nije imao muda da se digne, znao je da će se toljaga ponovo spustiti. Sada je pao četvoronoške. A zatim celom površinom tela. Poslednje što je video bio je leš Bezookog, tačno ispred njega.
Kopile je i dalje imalo izgužvanu krpu mesto oka.
2. Muve
Srmdelo je.
Grifen se provlačio kroz siromašni deo Ksanta na jugu Ferije. Sunce je žestoko pržilo i to je samo dovodilo do još izraženijeg smrada truleži, svinja koje su slobodno lutale po blatnjavim ulicama, te izmeta istih svinja. Pored svega toga, tu su bile proklete muve. Predivno, zaista predivno.
Konačno je došao do onoga što su lokalni ljudi nazivali trgom. U sredini beše oronula fontana, bez ikakve vode u njoj, zaboravljena, dok je nekoliko prilika zamotanih u crveno i crno sedelo na klupama ispred nekoliko koliba pored.
- Konačno si došao, Uvodniče ?
-Da, propovedniče Vilto, evo me.
-Pren'o si poruku Gromovniku ?
-Da, gospodine.
- Odazvao se.
- Možemo li to privatno, ser Vilto ?
- Dob..
-Nego, kako je tamo u Lej Lomeni, mladi Uvodniče ?
Novi glas je prekinuo govor starog čoveka zamotanog u crveni plašt, plavih očiju i izboranog lica. Bio je suprotnost Grifenu, velika suprotnost. Koliko Grifen beše visok, ovaj beše nizak, koliko Grifen beše lep, ovaj beše ružan. Jedino godina, negde oko dvadesete, beše slična.
- Ko si ti, da me prekidaš - Grifen je ljutito gunđao, dok su mu oči isto tako sijale
- Mahun Files, vama na raspolaganju.
- Ne pitam te za ime čoveče ?
- Pa šta neki imaju sem imena, običnog ili velikog ?
- Zanimanje, čoveče, i razlog dolaska u Sedište. I brže, nemam ceo dan za tebe.
-Sedište zovete ovo mesto, a ? Govore da ste poslednji potomci Silvanaca, zar ne ?
- To i jesmo budalo ! A šta te bole šta smo mi uopšte i od koga potičemo ?
- Grifene, odmah se smiri ! Ja ću pričati sa ... gospodinom - bio je to ser Vilto, propovednik i glavni u ovom Sedištu.
- Da, gospodine . Prepuštam ga vama, sa velikim zadovolljstvom.
Zatim je otišao do jedne male od drveta sagrađene udžerice, sa prozorima izlomljenog stakla, sa vratima od istrulelog drveta. U njoj beše samo dva skromna ležaja, stolica, visoki, glomazan ormar, te jedan sto, ispunjen svicima i knjigama . Sve ovo je moje, samo moje, samo što mi za ništa, ama baš ništa ne koistii. Sem za te stoput proklete Papire.
Uzeo je svežanj papira u grube, tamne ruke, previše grube za dvadesetogodišnjeg mladića. Treb'o bi da sam sad oženjen nekom bogatašicom koju ću punitii svaki dan i kojoj ću praviti mnogo dece. Žderao bih najbolje meso i pio dobro vino. Ali jebiga, ne biramo mi. Sudba želi drugo. Usresredio se na jedan papir, vešto urađenu kopiju poslatog pisma.
Gilmeže Frakto,
Nadam se da je tamo na Jugu, u Suhti mirno i da je sve u normalnom stanju.. Ovde se poput kuge šire razne glasine, glasine da sultan namerava ulazak u ratt sa Carstvom, ali ja i verovatno svi iz Orbasa imamo veru u to da je to samo lupetanje ovih pijanaca koji beže od carske vojske. Da ne govorim dalje o tim besmislicama, napomenuću da odnesete vaše Papire Predvodniku Gilte, kako bi se konačno odabralo da li ćete biti Beli ili Crni član. Ne otvarajte ih. On će znati šta je u njima, jer večna je mudrost njegova.
Prvi Uvodnik Grifin Sarvanel, Sedište oblasti Ksant
Beše to neka vrsta njegove probe, jel ako pismo stigne, i ako Gilmeg da pismo Predvodniku za nedelju dana, značenje toga će biti da je on u veštinama Papira i Mudrosti dovoljno dobar da se veže i da zauvek bude član Orbasa. Ali svi znamo da je to glupost. Čak i Propovednik ovog trulog sedišta.. Kao da to već nisam. Rituali,rituali, prokleti rituali.
Ostali papri ga nisu nimalo interesovali. Uglavnom behu sačinjeni od nekih sranja, ipak važnih njihovom Propovedniku. O namirnicama u pećinama i Sedištima širom proklete Fernije i plodnog Relemonta, te o nekim brodovima koji su pripadali organizaciji na Izminskom moru,i o robovima koje oni poseduju u Suhti i Dagešinu. Sve to ne vodi ničemu i nepotrebno je, bar po njemu. Ali prokleti Uvodnik ne treba da misli, zar ne !
Čudan osećaj,pulsiranje. Glavobolja. Prokletstvo.
*
Glavobolja se vratila. Glavobolja koja ga je plašila. Već nedelju dana ga je bar dvaput tokom dana probadalo u glavi. To je trajalo kratko, ali je bilo bolno. Dok je bacao papire na sto i krenuo da legne na nizak tvrdi krevet, Grifen pomisli da će mu glava prsnuti od bola. Kada je legao počela je da se smiruje, i posle nekoliko minuta su brujanje i bol su lagano prošli, ali znao je da nije gotovo. Jebem ti glavobolju.
Vazduh. Potreban mi je svež vazduh.
To mu je prvo palo na pamet, te je to je i uradio. Otišao je napolje da vidi da li je ser Vilto završio sa onim iritirajućim kepecom. Pa da popričaju o onome što treba, o poruci Gromovnika.
Kepec je i dalje bio tu, ali se njemu činilo da razgovor beše pri kraju.
- ...Dagešin. onda ? - kepec progovori
- Da, to bi trebala da bude velika čast. Odmah posle...
- O naravno, prvo taj ritual. Kako ga ono vi beše nazivate, Spajanje ?
- Vezivanje, Mahune, Vezivanje. Dobijemo blagoslov veliko Malena Vrideselena pa ga šaljemo odmah posle tog velikoga čina.
Ne,ne,ne ! Matori jarac i ovo malo, usrano smetalo, nisu mogli pričati o njemu. Ima toliko drugih Uvodnika koji trebaju da budu premešteni negde, pa i u topli Dagešin.
- O, pa ovde je onaj o kome pričasmo - kepec je govorio, nekako podrugljivo i sarkastično - zar nije čast da odeš u dagešinske gradove. Ogromne piramide i najveći centar trgovine celog Kontinenta ! Kakva lepota, kakva civilizacija ! Jug prosto obiluje time, ali Dagešin najviše !
- Ali.. Ali meni je mesto ovde. Ser Vilto može potvrditi da moram biti vezan. Propovedniče, budi dobar i nemoj da usereš.
- Pa bićeš vezan, mladi čoveče, bićeš vezan pre nego što kreneš na put. Odmah sutra ćeš biti odveden u Katakombe našega velikoga i jedinoga boga, Malena Vrideselena - glas Viltoov je zračio nekom vrstom ponosa.
- Zar Zlatna Knjiga ne iziskuje da Punokrvi bude tokom vezivanja, veliki Propovedniče. Nema ovde nijedan koji poseduje ranka. Matori, jebeni idiote. Dagešin, Dagešin, tamo 'oćeš da me pošalješ. Spasao ti život tamo kod Vilme, a ti mi ovim uzvraćaš !
- Tradicije se krše, mladi Grifine, tradicije se krše. Propovednik ima čin veći nego Punokrvni, i to je sasvim dovoljno. Ista moć, čak i jača - Mahun, podli kepec se umešao.
Sranje. Izgleda da Dagešin ne može biti izbegnut. Ako uopšte stignem donde sam. Pre ću ležati u nekom plitkom grobu u jebenoj pustinji, ili ću biti žrtvovan na piramidi.Sranje,sranje,sranje.
- Onda mi je čast velika da u Dagešin odem, i da se šta god što od mene se iziskava uradim- odgovorio je Grifen, rečenicom starom stotine godine, koje su svi iz Orba izgovarali kada se od njih nešto iziskivalo. Velika mi je čast da umrem tamo, o premoćni idiote.
- Odlično ! - Vilto i Mahun istorvremeno prozboriše.
Grifen nije želeo da priča sa Vildoom o Gromovnikovoj poruci, te se vratio u svoju kolibu. Tamo je malo listao papire iako nije ni znao šta čita. Zašto baš Dagešini,zašto ?
Glavobolja se vratila, ponovo. Otišao je da legne.
Vazduh. Potreban mi je svež vazduh. U jebenoj pustinji toga nema.
Noć je pala. Zaspao je. Sanjao je ono što po njemu beše dagešinski grad.
Smrdelo je.
Potpuno sam siguran u to