1
Dvoboj izmedju Petira Belisa i Brendona Starka - fanfikcija. Sub Avg 27, 2011 4:14 am
Cheyenne Stark
Nadam se da ce neko ovo procitati, nije ni izbliza jedan od mojih boljih radova, ali zelela sam da napisem ovu fanfikciju. ^^
Sve kritike i sugestije su dobrodosle :)
Slabasno jutarnje sunce izdizalo se iznad brda, prodiruci zracima u svaki cosak Riverrun-a, nagovestavajuci novi dan. To je bilo mesto kojim je vladala kuca Tulija, ljudi koji su imali sve potrebno za ispunjen zivot. Taj dan je nagovestavao nesto drugacije. Konji su bili uznemireni, i mahnito su udarali kopitima o suvu, ispucalu zemlju dok su seljaci pokusavali da ih smire. Sa prozora najvise kule, decak je posmatrao. Nije mogao imati vise od 15 godina, pa ipak njegove oci su bile izrazeno ostre, kao da su vec mnogo toga videle i prosle. Njegove izrazajne crte lica bile su hladne, samo mu se u ocima mogla videti bura koju je on ucutkivao proteklih nekoliko dana. -Petire!- zacuo je mucan glas starog konjusara odozdo, I sjurio se niz stepenice, gipkim koracima. Zadihan, stigao je pred konjusara -Idi kod gospodara, trebas mu- rece starac mrzovoljno krezubim ustima koja su uzasavala Petira od kad je znao za sebe. Klimnuo je ponizno i otrcao hladnim hodnicima u zamak. Umesto da ucini kao sto mu je receno, nije mogao da odoli da ne proviri kroz vrata Kejtlinine sobe. Nezno je odskrinuo vec otvorena vrata i pogledao unutra. Ona je sedela ispred ogledala dok joj je majka cesljala sjajnu kosu boje kestenja koja joj je u talasima padala niz ledja. Njene plave oci su bile prepune ushicenja. Petir se namrstio. Ona je bila njegov prijatelj iz detinjstva. 3 godine starija od njega, mlada zena, a on nije ni razmisljao sta je to znacilo. U njegovoj decijoj glavi, on je video sebe u braku sa njom, ona je bila sve ono sto je on zeleo, a nikada nije mogao imati. –Pozuri mama, doci ce svakog casa- rekla je Kejtlin svojim toplim glasom. –Polako Kejt- njena majka je uzvratila ponosno. –Vencanje je tek za par dana-. Refleksivno, Petir se odmakao, ne verujuci svojim usima. Njegove sive oci treptale su, nemocne da shvate i prihvate ono cemu su upravo svedocile. Kejtlin, njegov dah zivota, jedino sto je zeleo, nije moglo biti njegovo. Iz konfuzije prekinulo ga je zvuk gradskog roga, prodoran i odzvanjajuci, nagovestavao je kraj svih njegovih dana. Naslonio se na hladan zid i zatvorio oci, pokusavajuci da, kao i uvek, smisli nesto. –Gospoda Stark od Zimovrela!- najavio je coveculjak dole, a Petir je otvorio oci. Sve je dobilo smisao, i njihova poseta Tulijima, i gozba organizovana u njihovu cast, sve. Besno je trcao do izlaza, samo zeleci da vidi Kejtlininog buduceg muza. Medju svim ljudima, video ga je i znao je da je to on. Brendon Stark. Bio je lep, crna kosa mu je padala po ramenima, a lice mu je bilo bledo i mlado. Bio je visok i plecat, bio je, sve ono sto Petir nije, i nikada nece biti. Sjahao je i pozdravio se sa Kejtlininim ocem smeseci se iskreno I pokazujuci svoje blestavo bele zube. Nesvesno, Petir je stezao pesnicu, pokusavajuci da ugasi vatru u sebi.
Kasnije te veceri, Petir je prisao Brendonu, dok je sve u njemu drhtalo. Bio je siguran da je on taj koji ce usreciti Kejtlin, voleo ju je, i bio je spreman da za to pogine. Mrsteci se, pokusavao je da izbaci reci koje su tinjale u njemu. –Ti ne mozes da ozenis Kejtlin- . Ispljunuo je te reci poput najstrasnije uvrede. Brendon je podigao svoju crnu obrvu i nasmejao se –Decace, ne izazivaj probleme, idi, osedlaj konje-. Petir je gotovo zarezao na njegove reci, i izvukao svoj mac. To je bil ostaro gvozdje, ni malo velelepno kao sto je to bio Brendonov srebrni, bljestavi mac, cija je drska bila ukrasena skupom gravurom, izradjenom od strane najboljih majstora u Zimovrelu. Knedla se zaglavila u Petirovom grlu, a opet, ni u jednom trenutku nije pomislio na odustajanje. Skupio je usne I isukao mac, dok ga je Brendon gledao sa nevericom. –Necu da ubijem dete- slegnuo je ramenima, I to je bilo ono sto je unistilo Petira. Cast, on je bio castan. On je bio prokleto savrsen, ili sta? Brendon se okrenuo I zakoracio par koraka, I brzo se izmakao, bas u trenutku kad je Petir lukavo pokusao da ga napadne s ledja. To je bilo dosta, to je bilo ono sto je razbesnelo Brendona. Petirove oci su bile ziva vatra, I pratile su I najmanji Brendonov pokret brzinom metka. Vecernju tisinu parali su zvuci maceva, privlacivsi paznju ljudi koji su bojazljivo izlazili na prozore. Bas kada je Petir mislio da ima sansu, Brendon je zamahnuo macem I Petir je osetio ostar bol koji mu je parao kozu od kljucne kosti nadole. Osetio je cepanje koze I goruci bol u celom njegovom telu. Zeleo je da nastavi, dahcuci, dok su njegove oci sada izgledale prazne. U tom trenutku prolomilo se zensko vristanje I Kejtlin je izletela napolje moleci Brendona. –Molim te..on je samo decak!- pala je u prasinu na kolena mahnito disuci I gledajuci Petira. Njen mali prijatelj..njen brat. Molila je Bogove da se smiluju na njega, dok je Brendon uvlacio mac u korice ukrasene dragim kamenjem. –Decace- obratio se s visine Petiru koji se grcio od bola u prasini. –Nauci kako da se boris..sa sebi ravnima-. Brendon je pogledao Kejtlin, I blago se naklonivsi uleteo u zamak.
Sve je bilo mutno I vodnjikavo. Osetio je krv kako mu pulsira u venama, I znao je da je ziv. Lezao je u najvisoj sobi u kuli, I osecao je miris svezeg vecernjeg vazduha. Njegove sive oci pronasle su vecernje nebo, I zurio je kao da po prvi put vidi mesec, I zvezde. I jeste ih tada prvi put video. Odlucio je da ce sahraniti malog Petira, naivno zaljubljenog decaka koji je bio tudji potrcko. Usne su mu se stisle u pravilnu crtu dok mu je mrznja kolala venama. Mrznja prema Starkovima. Te veceri, on je okrenuo novi list. Te veceri rodjen je Maloprstic, osoba koju nikada vise niko nece poniziti, onaj koji ce pobedjivati, a ne bivati pobedjen. Zatvorio je oci I dopustio da utone u san.
Sve kritike i sugestije su dobrodosle :)
Slabasno jutarnje sunce izdizalo se iznad brda, prodiruci zracima u svaki cosak Riverrun-a, nagovestavajuci novi dan. To je bilo mesto kojim je vladala kuca Tulija, ljudi koji su imali sve potrebno za ispunjen zivot. Taj dan je nagovestavao nesto drugacije. Konji su bili uznemireni, i mahnito su udarali kopitima o suvu, ispucalu zemlju dok su seljaci pokusavali da ih smire. Sa prozora najvise kule, decak je posmatrao. Nije mogao imati vise od 15 godina, pa ipak njegove oci su bile izrazeno ostre, kao da su vec mnogo toga videle i prosle. Njegove izrazajne crte lica bile su hladne, samo mu se u ocima mogla videti bura koju je on ucutkivao proteklih nekoliko dana. -Petire!- zacuo je mucan glas starog konjusara odozdo, I sjurio se niz stepenice, gipkim koracima. Zadihan, stigao je pred konjusara -Idi kod gospodara, trebas mu- rece starac mrzovoljno krezubim ustima koja su uzasavala Petira od kad je znao za sebe. Klimnuo je ponizno i otrcao hladnim hodnicima u zamak. Umesto da ucini kao sto mu je receno, nije mogao da odoli da ne proviri kroz vrata Kejtlinine sobe. Nezno je odskrinuo vec otvorena vrata i pogledao unutra. Ona je sedela ispred ogledala dok joj je majka cesljala sjajnu kosu boje kestenja koja joj je u talasima padala niz ledja. Njene plave oci su bile prepune ushicenja. Petir se namrstio. Ona je bila njegov prijatelj iz detinjstva. 3 godine starija od njega, mlada zena, a on nije ni razmisljao sta je to znacilo. U njegovoj decijoj glavi, on je video sebe u braku sa njom, ona je bila sve ono sto je on zeleo, a nikada nije mogao imati. –Pozuri mama, doci ce svakog casa- rekla je Kejtlin svojim toplim glasom. –Polako Kejt- njena majka je uzvratila ponosno. –Vencanje je tek za par dana-. Refleksivno, Petir se odmakao, ne verujuci svojim usima. Njegove sive oci treptale su, nemocne da shvate i prihvate ono cemu su upravo svedocile. Kejtlin, njegov dah zivota, jedino sto je zeleo, nije moglo biti njegovo. Iz konfuzije prekinulo ga je zvuk gradskog roga, prodoran i odzvanjajuci, nagovestavao je kraj svih njegovih dana. Naslonio se na hladan zid i zatvorio oci, pokusavajuci da, kao i uvek, smisli nesto. –Gospoda Stark od Zimovrela!- najavio je coveculjak dole, a Petir je otvorio oci. Sve je dobilo smisao, i njihova poseta Tulijima, i gozba organizovana u njihovu cast, sve. Besno je trcao do izlaza, samo zeleci da vidi Kejtlininog buduceg muza. Medju svim ljudima, video ga je i znao je da je to on. Brendon Stark. Bio je lep, crna kosa mu je padala po ramenima, a lice mu je bilo bledo i mlado. Bio je visok i plecat, bio je, sve ono sto Petir nije, i nikada nece biti. Sjahao je i pozdravio se sa Kejtlininim ocem smeseci se iskreno I pokazujuci svoje blestavo bele zube. Nesvesno, Petir je stezao pesnicu, pokusavajuci da ugasi vatru u sebi.
Kasnije te veceri, Petir je prisao Brendonu, dok je sve u njemu drhtalo. Bio je siguran da je on taj koji ce usreciti Kejtlin, voleo ju je, i bio je spreman da za to pogine. Mrsteci se, pokusavao je da izbaci reci koje su tinjale u njemu. –Ti ne mozes da ozenis Kejtlin- . Ispljunuo je te reci poput najstrasnije uvrede. Brendon je podigao svoju crnu obrvu i nasmejao se –Decace, ne izazivaj probleme, idi, osedlaj konje-. Petir je gotovo zarezao na njegove reci, i izvukao svoj mac. To je bil ostaro gvozdje, ni malo velelepno kao sto je to bio Brendonov srebrni, bljestavi mac, cija je drska bila ukrasena skupom gravurom, izradjenom od strane najboljih majstora u Zimovrelu. Knedla se zaglavila u Petirovom grlu, a opet, ni u jednom trenutku nije pomislio na odustajanje. Skupio je usne I isukao mac, dok ga je Brendon gledao sa nevericom. –Necu da ubijem dete- slegnuo je ramenima, I to je bilo ono sto je unistilo Petira. Cast, on je bio castan. On je bio prokleto savrsen, ili sta? Brendon se okrenuo I zakoracio par koraka, I brzo se izmakao, bas u trenutku kad je Petir lukavo pokusao da ga napadne s ledja. To je bilo dosta, to je bilo ono sto je razbesnelo Brendona. Petirove oci su bile ziva vatra, I pratile su I najmanji Brendonov pokret brzinom metka. Vecernju tisinu parali su zvuci maceva, privlacivsi paznju ljudi koji su bojazljivo izlazili na prozore. Bas kada je Petir mislio da ima sansu, Brendon je zamahnuo macem I Petir je osetio ostar bol koji mu je parao kozu od kljucne kosti nadole. Osetio je cepanje koze I goruci bol u celom njegovom telu. Zeleo je da nastavi, dahcuci, dok su njegove oci sada izgledale prazne. U tom trenutku prolomilo se zensko vristanje I Kejtlin je izletela napolje moleci Brendona. –Molim te..on je samo decak!- pala je u prasinu na kolena mahnito disuci I gledajuci Petira. Njen mali prijatelj..njen brat. Molila je Bogove da se smiluju na njega, dok je Brendon uvlacio mac u korice ukrasene dragim kamenjem. –Decace- obratio se s visine Petiru koji se grcio od bola u prasini. –Nauci kako da se boris..sa sebi ravnima-. Brendon je pogledao Kejtlin, I blago se naklonivsi uleteo u zamak.
Sve je bilo mutno I vodnjikavo. Osetio je krv kako mu pulsira u venama, I znao je da je ziv. Lezao je u najvisoj sobi u kuli, I osecao je miris svezeg vecernjeg vazduha. Njegove sive oci pronasle su vecernje nebo, I zurio je kao da po prvi put vidi mesec, I zvezde. I jeste ih tada prvi put video. Odlucio je da ce sahraniti malog Petira, naivno zaljubljenog decaka koji je bio tudji potrcko. Usne su mu se stisle u pravilnu crtu dok mu je mrznja kolala venama. Mrznja prema Starkovima. Te veceri, on je okrenuo novi list. Te veceri rodjen je Maloprstic, osoba koju nikada vise niko nece poniziti, onaj koji ce pobedjivati, a ne bivati pobedjen. Zatvorio je oci I dopustio da utone u san.
